ŠTA JE SUŠTINSKI LJUDSKO?

Sve više vas je svakim danom svesnije u kakvom složenom, uzbudljivom trenutku živimo, periodu bitnom ne samo na ovoj planeti nego i u kosmičkim razmerama. Pred našim očima se lome i sukobljavaju pozitivne i negativne tendencije koje nas mogu odvesti ili u nezamislivo veličanstvenu budućnost prepunu čudesnih mogućnosti (šta god da zamislimo kao moguće, realnost će to prevazići) ili vratiti na početak.

sta je sustinski ljudskoIzdvajanje bitnih kockica mozaika iz cunamija informacija koje nas svakodnevno zatrpavaju postaje neophodan uslov ako želimo da naš brod po burnim morima dovedemo do jedinog duhovnog cilja koji je sudbina svih nas: spoznaj samog sebe… a da ne budemo izgubljeni, odvučeni zovom sirena i bačeni na hridi zbunjenosti i nerazumevanja onoga što nam se kolektivno dešava upravo sada, a što se događa ogromnoj većini ljudi: kapetan njihovog broda je neko drugi, ne oni sami. Neću previše pominjati „zle“ elite, „zle“ vanzemaljce, ili pak iluzije vašeg uma – nije bitno ko hoće da vas porobi, bitno je da na bilo koji dostupan način srcem pronađete skrivenu Stazu ka slobodi. A putokaza na Stazi je mnoštvo, ko zna da ih prepozna. Takvi putokazi u mozaiku sveta me i podstiču da pišem ove stranice.

Zato smo ovde da pomognemo jedni drugima, jer to ceo Univerzum očekuje od nas u ovom trenutku. Naišao sam nedavno na hrvatski duhovni blog u kome se autor požalio višim sferama: prošlo je godinu dana od famoznog datuma 21. 12. 2012, kada su mnogi očekivali da se nebesa otvore i odvedu nas u predivnu utopijsku budućnost. Ključna primedba je: eto, manjina je duhovno spremna za promenu, uzdizanje svesti, ulazak u Novo Zlatno Doba čovečanstva, a moramo mi koji smo manjina da čekamo većinu da se duhovno probudi. U tome je autor bio u pravu: zaista su promene odložene, da se pruži više vremena duhovnim tragaocima da pre svega počiste smetlište nesvesnog (u tome je srž sve duhovnosti), da se pruži šansa ogromnoj većini ljudi, nesvesnoj duhovnih svetova i mogućnosti van čulnog sveta, da se priključi duhovno osvešćenoj manjini i da što više nas ostane na ovoj predivnoj planeti i zajedno gradi Zlatno Doba, saučestvujući u božijoj Kreaciji.

Autor tog bloga zaboravlja osnovi postulat duhovnosti, koji su današnje elite (lažne, porobljene egoizmom i materijalizmom) zaboravile: elita služi većini, ne vlada njom; više služi nižem, to je istinska hijararhija na kojoj se zasnivaju svi kosmički zakoni. Arhanđeli, duhovni Učitelji, oni koji su proširili svoju duhovnu viziju na mnogo širi pejzaž od naše ograničene svesti, pomažu nama da se uzdignemo do njih – u višim sferama je sve obrnuto od današnjeg iskrivljenog shvatanja elitizma na ovoj planeti: treba deliti darove elite, ne sve sebično zadržati za sebe i grčevito se držati stečenih pozicija, nasuprot tome treba pomoći nižnjima svojim iskustvom, vođstvom da svi prođemo kroz opasnosti duhovne Staze kojom su duhovni Učitelji već prošli.

U ovom trenutku istorije i prenaseljenosti planete, kosmos od nas zahteva zajedništvo više nego ikada. Izrastamo u novu vrstu u kojoj će međusobno pomaganje biti jedno od prvih pravila.

Jedno od obeležja današnjih kolektivnih trendova je sve veći strah od tehnologije, koji ljude tera da okreću leđa tehnologiji i tragaju za onim što je suštinski ljudsko. Sve ima dobru i lošu stranu u ovom dualnom svetu. Dobra strana tehnologije je mnoštvo mogućnosti koje nam pruža, olakšava život i biva produžena ruka nas samih. Ali kao pozitivni bumerang negativna strana tehnologije (dehumanizacija, otuđenje) ima i dodatni povratni efekat, vraća nas samima sebi kao kontra reakciju na sve loše strane tehnologije. Jedna od najlepših osobina ljudskog roda je što u svemu projektujemo sebe (personifikujemo sile prirode, pretvarajući ih u bogove, npr) i tražimo ljudsku stranu, životinje počinju da govore u filmovima, čak i obični predmeti i ceo svet oživljava i pretvara se u bajku.

Roboti postaju fizički nalik ljudima, čak (kao u Spilbergovom filmu Veštačka inteligencija, AI, po Isaku Asimovu) požele da imaju emocije, što je odlika živog sveta na Zemlji, ne samo ljudi Životinja i biljaka). Dok god smo takvi, loše strane tehnologije (otuđenje među nama koje tehnologija produbljava) će nas naterati da se još više zbližimo međusobno i pomognemo jedni drugima na zajedničkom Putu. Internet i Fejsbuk tako postaju tako priprema za kolektivnu telepatsku mrežu unutar nas, kada nam tehnička pomagala više neće biti potrebna da budemo umreženi – put je spuštanje svakodnevne kolektivne svesnosti u kolektivno nesvesno koje je jedinstvena mreža cele Prirode. Zaboravili smo i pomažemo jedni drugima da se setimo ko smo i zašto smo ovde i sada.

Najlepši i nama najrazumljiviji prikaz odnosa Boga i ljudskog roda je da je Bog beskrajni Okean, a mi kapi tog Okeana. Kapi su zaboravile da su deo Okeana, jer im je svest u procesu evolucije kroz biljne, životinjske oblike i u milionima reinkarnacija u ljudskom obliku postala obavijena mehurom impresija (karmom) koje čine um. Ali kapi su i dalje kapi, iako to nisu svesne i misle da su ego, telo, čula, a misli su te koje i dalje održavaju tu iluziju. Često volim da posmatram ljude kao kapi Okeana – ako tako posmatrate ljude oko vas postaćete najveći filantrop, volećete sve oko sebe toplom i nesebičnom ljubavlju.

Nasuprot tome, ako posmatrate ljude kroz prizmu njihovih neprirodnih ego želja (nastalih iz uma: hoću ovo, hoću ono) koje rađaju zlo i egoizam u ljudima (kao i većinu „grehova“ religija, pohlepu, požudu…) postaćete mizantrop, kakvih je bilo puno među velikanima književnosti, filozofije. Ljude zaista nije ponekad lako voleti. Nasuprot tome, životinje imaju samo prirodne želje (nagone za hranom, snom, produženjem vrste…) i zato se danas mnogi od nas okreću ljubavi ka životinjama, jer su tako čiste i nevine, poput novorođenog deteta.

Čarolija toga da smo kapi Okeana u ljudskim telima vraća nas ponovo i iznova samima sebi: shvatamo da je sve povezano, deo smo kosmičkog holograma Ljubavi koja drži sve na okupu. A jedan vaš malecni pomak u svesti, mali korak u razumevanju ko smo i zašto smo ovde, „u ovom trenutku istorije“, sledi sa deset takvih koraka kojima nam kosmos pomaže u spoznaji sebe. Jer naše ljudske snage su male, da bismo izrasli iz malenog ljudskog bića u ogromno prosvetljeno kosmičko biće (uvek se setim slike iz vedskih spisa u kojima je Šiva veliki kao Evropa), potrebna nam je pomoć celog kosmosa, svih Božijih anđela i samog Boga. A početak i kraj tog ogromnog putovanja je u svesti.

Živeti u sadašnjosti takođe eliminiše strahove, brige. Kako nastaje strah: plašite se budućeg trenutka. Kada ste u sebi, u telu, sada i ovde, ne u umu, znajući da vas ceo kosmos podržava u tome, parališući strah nestaje.
U filmu „Nakon Zemlje“ (After Earth) junak kaže doslovno sledeće: opasnost je realna, strah je iluzija. Sve je više knjiga, filmova, produkata današnje kulture, u kojima možete pronaći novu paradigmu kolektivne svesti: svi smo povezani u Jednu Celinu, cilj je: živi svešću i delovanjem u sadašnjem trenutku.

Odlika ljudskih bića je potpuno razvijena Svesnost. Cela evoluirajuća priroda nas podržava u tome, sve zvezde i planete, biljna i životinjska carstva na svim i na ovoj planeti. Živeli smo na mnogim drugim planetama u nekom zabitom kutku svemira, ali svi moramo da se rodimo na planeti Zemlji da bismo spoznali sebe, da krenemo putem ka samima sebi/ka Bogu, usmeravajući svetlost svesti, taj tanani snop svetlosti svesnosti ka mraku svog unutrašnjeg nesvesnog, putem involucije svesti.

Kada ste svesni da ste na planeti koja je ne samo duhovni epicentar svemira, nego da ste ovde i u trenutku velike duhovne promene koja će uticati na ceo svemir, postajete mirni i bez straha. Osećate se zaštićeni od strane mnogo veće sile od vas i sigurni. Svaku trunku vašeg napora da spoznate sebe i pomognete drugim ljudskim bićima u tom naporu (koji i nije napor, samo se treba opustiti i prepustiti toku) podržava ceo kosmos, sva bića bez fizičkog tela, duhovi prirode, anđeli, cela Priroda, jer to je svrha našeg postojanja na ovoj svetoj planeti, zato smo ovde.

Jedna od meni lepših strana ljudske prirode je naša iracionalnost, nepredviljivost – u tome nikada ni jedna mašina neće moći da nas ni približno kopira ni dosegne. Nepredviljivost i kada činimo dobro i zlo je zbir hiljada naših ranijih pojedinačnih života, kolektivne svesti naše rase i kako će bilo ko od nas reagovati na neko iskustvo, podražaj, podsticaj, ni jedan naučnik ne može da nasluti. Ponoviću moj omiljeni citat Dostojevskog iz „Karamazovih“: „Ljudska priroda je previše široka, trebalo bi je malo suziti“.

Sa otporom tehnologiji, prebrzom toku života i drugim posledicama savremenog života, počeo je povratak suštinskom ljudskom. Ono što nas kao ljudska bića izdvaja su emocije, duhovnost, empatija i saosećanje, i naravno Ljubav koja obuhvata sve. Živimo na planeti na kojoj je ljubav najizraženija, čak i životinje nas svaki dan podsećaju na to („svrha psa je da vam preda svoje srce“).

Postalo nam je tesno na planeti, i sve više ljudi shvata da put ka spolja vodi ka unutra, ta tanka staza koje nas vodi ka spoznaji sebe. Autori filma „Matriks“ su svesno stvorili parabolu da duhovni svet vlada materijalnim, čulnim svetom i zato su stavili na vrata Proročišta antički moto: „Spoznaj sebe!“. Dodatna tendencija buđenja je da više odraslih dodaje igru u svoj život kako bi podstakli maštu, inovaciju i stvaralaštvo.

A Balkan je igralište starih duša, koje su se rodile ovde da bi iskusile suprotnosti materije i ograničenja, da bismo iz otpor materije duhovno i duševno ojačali. Toliko toga smo videli u mnoštvu života, mi stare duše na Balkanu. Sve nas je vodilo ka ovom trenutku iluzije vremena ka spoznaji svoje svrhe. Odjednom, sve teškoće u kojima smo, ekonomske krize, ratovi na Balkanu, frustracije materijalnim siromaštvom, nesrećama, sve nam izgleda kao sredstvo povratka nama samima. Zato se rađaju duhovne zajednice, povratak prirodi, nova oduhovljena poljoprivreda, veganstvo – svest da ni jedno Božije biće ne treba da umre da bismo mi živeli (čak ni biljka, otud frutarijanizam, sa ciljem: jesti samo plodove biljaka, a ima ih mnogo oko nas).

Uživajte u ovom trenutku i na ovoj planeti, voleći sve oko sebe – jer ovakva predstava se ne ponavlja, svim smo glumci i režiseri, a kraj priče znate, mora biti happy end.

Vladimir Madić: ŠTA JE SUŠTINSKI LJUDSKO?
Beograd, januar 2014.

Share This