CVETOVI ISKUŠENJA POKRAJ STAZE

Čudesne moći jogija i svetaca

U svim vremenima i u svim civilizacijama čuda prosvetljenih, samorealizovanih ljudi i svetaca su bila sveprisutna i sveokružujuća, kao vazduh koji udišemo ili voda koju pijemo, zemlja po kojoj hodamo ili sveprožimajuća vatra, koja nas spolja greje a iznutra podseća na večni božanski plam. U svim dobima, sadhui i tragači, mudraci i sveci, monasi i jogiji, prosvetljeni, Savršeni Učitelji i Avatari, činili su čuda da bi oči ogromne većine onih koji su oslepeli od pogleda u materiju

povratili ka Izvoru Svetlosti i okrenuli ih od zaborava, dugog kao večnost, da se prisete Sebe i svog božanskog porekla.

Dok je Zapad zatvarao oči pred čudima svetih ljudi, ne mogavši u svojoj nadmenosti i taštini da prihvati da se čuda ne mogu intelektom dokučiti, na Istoku, gde se već odavno zna za mudrace i Savršene Učitelje, prihvatili su da se beskonačni i savršeni Bog, koji se ograničenim ljudskim umom ne može spoznati, ispoljava pred čovekom svojim moćima i čudima, isto tako nespoznatljivim i razumu stranim, da bi uneo u ljudska srca i umove malo od svoje beskonačnosti i pozvao ih u svoj zagrljaj.

Jogananda u svojoj „Autobiografiji jednog yogija“ opisuje čitavu lepezu svetaca i moći kojima su oni raspolagali, čineći čarobni deo mozaika u spiritualnim pejzažima Indije. Sadhui sa kojima se Jogananda sretao su primeri samo nižeg sloja spiritualne hijerarhije i nivoa moći, jer su raspolagali samo sa po jednom do dve moći i bili spremni da se razmeću njima i pokazuju ih kao na vašaru. Nasuprot tome, Savršeni Učitelji, koji se mogu nabrojati na prstima jedne ruke i koji raspolažu ogromnim Izvorom beskonačnih božanskih moći, uvek ostaju skriveni i poznati samo nekolicini najbližih učenika.

Ovde ću navesti nekoliko primera moći prvog suptilnog nivoa.

Swami Pranabananda je bio poznat kao svetac sa dva tela, jer je raspolagao sa moći bilokacije, odnosno pojavljivanja na dva mesta istovremeno, što se ne može uvek objasniti savršeno uvežbanom astralnom projekcijom i sposobnošću materijalizacije astralnog tela. Nagendra Nath Bhadurija su zvali „lebdeći svetac“, jer je u stanju intenzivne predanosti Bogu, kao i jogijskim disanjem mogao svoje fizičko telo, koje je tada gubilo svoju grubu strukturu, da podigne u vazduh. Gandha Baba je, nakon dvanaest godina vežbe, razvio moć proizvođenja različitih mirisa ni iz čega, što je inače moć prvog suptilnog nivoa i zato je dobio nadimak „mirisni svetac“. Rama Gopal Muzumdara su zvali „svecem bez sna“, jer je neprekidno bio u budnoj i svesnoj ekstazi predanosti Bogu. Pred kraj svog zemaljskog života, sredinom našeg veka, Jogananda je sreo i dve svetice koje uopšte ne jedu, već se hrane sunčevom svetlošću – fotosintezom – bez koje bi uvenule, kao biljke. Jednu je posetio na Zapadu, bila je to nemačka stigmatičarka Tereza Nojman, iz čijih rana na rukama i nogama je krv tekla u potocima, „niotkuda“. Drugu, Giri Balu, koja od svoje dvanaeste godine pa do kraja dugog života ništa nije ni pojela ni popila, je posetio u zabitima Indije.

U našem veku su se ljudi masovnije okrenuli sungazingu i bretarijanizmu, dve metode koje ljudima omogućavaju da ništa ne jedu.

Prva metoda je gledanje u sunce pri izlasku ili zalasku (da se ne bi oštetio vid), čime se kroz pinealnu žlezdu (epifizu) upija sunčeva svetlost, koja pročišćava tu svetu žlezdu, koja je naše treće oko, ajna čakra i koja pročišćena kroz stvaranje duhovnog hormona DMT otvara vratnice onostranih svetova, vizija, uvid u suptilne i mentalne sfere. Najpoznatiji jogi koji širi u današnjem svetu ovu metodu je Hira Ratan Manek, koga su naučnici ispitivali i dokazali da mesecima nije jeo ni pio vodu.

Druga metoda bretarijanizma (breath = dah) je upijanje prane, suptilne energije iz okruženja, kroz pranajamu, jogičko disanje, čime se takođe gubi glad i potreba tela za hranom. Najpoznatiji bretarijanac u svetu je Viktor Truvijano, Argentinac, koji putuje po svetu i takođe širi ovu metodu.

Sa čudesnom moći materijalizacije i dematerijalizacije, kako svog vlastitog tela tako i spoljnih predmeta, je raspolagalo više svetaca opisanih kod Joganande. Muslimanski čudotvorac, fakir Afzal Khan, naučio je od jednog hinduskog sveca tehniku, uz pomoć koje je za dvadeset godina razvio moć nestajanja predmeta na njegov dodir i njihovog ponovnog pojavljivanja, uz pomoć svog duha Hazrata, što je obilato zloupotrebljavao za krađe, zbog čega se posle mnogo godina isti onaj Učitelj koji mu je tu moć poklonio ponovo pojavio i oduzeo mu je, poslavši

ga u Himalaje na doživotnu božansku meditaciju. Kada je Učitelj video Afzalovo iskreno pokajanje za zloupotrebu moći, dozvolio mu je da zadrži sposobnost da mu duh Hazrat, na zapovest, uvek stvori hranu i odeću u himalajskim pećinama. Babađi, po legendi koju iznosi Jogananda – Avatar večito inkarniran u fizičkom

telu, jednom je prilikom materijalizovao prekrasnu palatu od dijamanata u golim planinskim vrletima Himalaja, radi inicijacije velikog indijskog učitelja Lahiri Mahasaye. I sam Lahiri, kao i njegov učenik Sri Juktešvar, kasnije učitelj

Joganande, ponekad su izvodili moći bilokacije i materijalizacije.

Jogananda daje i naučno objašnjenje čuda i moći jogija, iako je to samo pokušaj objašnjenja onoga što je razumu nespoznatljivo: pošto prosvetljeni jogi doživljava ceo Svemir kao iste svetlosne vibracije, on može da barata atomima, elektronima i

protonima, odnosno biotronima, po vlastitoj Volji (ujedinjenoj sa božanskom Voljom), a pošto su, po Ajnštajnu, masa i energija jednake i mogu da se pretvaraju jedna u drugu, mudrac koristi ovu beskrajnu energiju Univerzuma u božanske svrhe i stvara čuda. Po Joganandi „u našem precizno udešenom Univerzumu svaki

je događaj u skladu sa zakonima, pa se tako može i objasniti.

Zapravo se ni za šta ne može reći da je „čudo“, osim u onom najdubljem smislu u kojem je sve čudo. Svako od nas je zatvoren u složeno i organizovano telo i stavljen na Zemlju koja juri međuzvezdanim prostorom – ima li ičeg običnijeg? I ičeg čudesnijeg?“

Ono što je definitivno sigurno je da su moći i čuda zapravo upliv zakona suptilnog ili sveta energije u naš svet materije. Svaki svet, materija, suptilni i mentalni, imaju svoje zakone. Kada duhovno napredni jogi ili svetac, koji je osvestio svoje suptilno telo, izvodi čuda, on zakonima po kojima funkcioniše suptilni svet, sastavljen od 4 suptilne ravni, potiskuje ili poništava zakone po kojima funkcioniše grubi ili materijalni svemir. Svi znamo da je jedan od 4 osnovna zakona grubog svemira gravitacija, koja ne dozvoljava bićima i predmetima da levitiraju, bar ne dok su pod dejstvom gravitacije na planeti Zemlji. Ali kada jogi uz pomoć disanja ili ovladavanjem energijom suptilnog sveta uspe da fokus prebaci na svoje suptilno telo, njegovo fizičko telo uz pomoć velike energije počinje da lebdi. Jedan od čuvenijih primera je Savršeni Učitelj Milarepa sa Tibeta, čije je letenje ušlo u legendu.

Dakle, energija je iznad materije i energija i materija mogu da se pretvaraju jedna u drugu, ali svaka vlada u svom svetu.

Najznačajniju i najsveobuhvatniju panoramu i objašnjenje, tj. klasifikaciju moći kojima veliki učitelji raspolažu dao je Meher Baba u svojoj knjizi „Bog Govori“.

Meher Baba je napravio podelu čuda na četiri vrste, prema spiritualnom nivou onih koji ih izvode i to na:

(1) čuda Spasitelja (Avatara),

(2) Savršenih Učitelja (Sadgurua),

(3) onih koji su na šestom i petom nivou svesti, i

(4) onih koji su na prvom, drugom, trećem i četvrtom nivou.

1. Čuda Spasitelja imaju unuverzalni karakter i on se tada privremeno smešta na šesti, peti nivo (nivoi uma, mentalna ravan), osim kada je potrebno da čuda budu vrlo moćna, i tada se smešta na četvrti nivo, nivo božanskih moći i najviši energetski nivo. (Najpoznatiji primeri su čuda Isusa, podizanje Lazara iz mrtvih, vraćanje vida slepima itd)

2. Čuda Savršenih Učitelja imaju veoma širok raspon, ali ne obuhvataju celokupni Univerzum. Kao i čuda Spasitelja, ona isključivo služe za spiritualno buđenje drugih. I on se pri izvođenju čuda privremeno smešta na šesti i peti, kao i na četvrti nivo, za veoma moćna čuda.
3. Čuda onih na šestom i petom nivou su ograničena, jer ne izvode čuda direktno, već posredstvom mentalnog uticaja na misli i opsećanja drugih, i taj uticaj donosi i spiritualnu i materijalnu dobit.

4. Poklonici na prvom, drugom i trećem nivou mogu da upotrebe ili prikažu moći nivoa na kome se sami nalaze. To su, na primer, telepatija, materijalizacija, vidovitost, zaustavljanje vozova, levitacija, dopuštanje da ih satima ostave žive zakopane itd. Ovo su istinske moći koje aspirant stiče na različitim nivoima i nisu puke opsenarske veštine.

Savršeni Učitelji i Avatar mogu poklonicima na prva četiri nivoa da oduzmu moći u slučaju zloupotrebe.

Na četvrtom nivou, prelazu iz suptilne u mentalnu sferu, su smeštene sve svemoguće božanske moći, gde poklonik može da stvori ili uništi ceo Univerzum, i zato je to nivo najvećih opasnosti i iskušenja na Stazi, jer zloupotrebom tih moći dolazi do potpunog raspada svesti i pada poklonika sa četvrtog (vrlo visokog) nivoa na nivo svesti kamena, od koga ponovo počinje evoluciju kroz forme metala, biljaka, crva, riba, ptica, životinja, do forme čoveka, gde se evolucija svesti završava i otpočinje put reinkarnacije i involucije ka Bogu. Takav pad se ekstremno retko dešava, jer bi za ceo kosmos bio veliki gubitak da se nakon eona evolucije, reinkarnacije i involucije (duhovnog Puta) dogodi takav gubitak svesti, koja je vrlo dragocena u univerzumu.

Takođe, takve zloupotrebe četvrtog nivoa ipak ne ugrožavaju Univerzum, jer se tada pojavljuje jedan od pet Savršenih Učitelja, koji je poglavar duhovne hijerarhije date ere i oduzima te moći pokloniku.

Postoje tri vrste moći na nivoima od prvog do četvrtog:

(1) Božanske moći četvrtog nivoa,

(2) Okultne moći prva tri nivoa svesti, koje se nazivaju i

mističkim moćima,

(3) Ostale okultne moći.

1. Božanske moći četvrtog nivoa su svemoćne moći Boga.

One su izvor svih moći, bilo mističnih, bilo ostalih okultnih moći, koje su beskrajno nevažne u poređenju sa njima. Božanske moći su uvek iste, jer je Bog uvek Jedan i Isti, dok se okultne moći, bez obzira da li su moći nivoa ili ne, različite po vrsti i različito se ispoljavaju. Već je navedena razlika u

korišćenju božanskih moći četvrtog nivoa između Avatara i Savršenih Učitelja, zatim poklonika na petom i šestom nivou i poklonika na četvrtom nivou, koji može da ih zloupotrebi, ali sa fatalnim posledicama po njega samog, ali i da ih upotrebi za dobrobit čovečanstva, kada preskače peti nivo svesti i direktno ide na šesti nivo.

2. Okultne moći prva tri nivoa, koje se nazivaju mističkim, aspiranti na tim nivoima ne mogu da zloupotrebe, mada ponekad dolaze u iskušenje da ih pokazuju. Pokazivanja tih moći se, u suštini, ne mogu nazvati čudima, jer se oni sa tim moćima sreću dok prolaze nivoima – one nisu njihove vlastite moći. Moći

nivoa se ne indukuju i stalno su dostupne onima koji su na određenim nivoima, u okviru njihovog sopstvenog ograničenog okruženja, tako da njima nije potreban nikakav usredsređeni napor da bi bile pokazane.

Aspirant trećeg nivoa može da oživljava umrla stvorenja koja su ispod stupnja ljudskog bića (životinje), ali ne i umrle ljude. On to može da učini zbog bliskosti sa božanskim moćima četvrtog nivoa i „topline“ tih moći. Tek onaj ko je na četvrtom nivou božanskih moći, može da oživljava i umrle ljude.

Poklonik trećeg nivoa može da menja fizički oblik po sopstvenoj volji. To je takođe pokazivanje mističkih moći, ali ne i zloupotreba. Ovaj čin ne bi trebalo poistovećivati sa dematerijalizovanjem i materijalizacijom ljudskog oblika kod

tantrika, koje smo videli u Joganandinim primerima.

3. Ostale okultne moći nemaju nikakve veze sa spiritualnošću, niti sa mističkim moćima nivoa i dele se na više i niže okultne moći. Takođe se mogu upotrebiti u dobre ili loše svrhe. Dobro upotrebljene okultne moći pomažu osobi da dospe do određenog nivoa na Stazi, čak mogu da ga učine mahajogijem, dok loša

upotreba dovodi do njegovih silnih patnji u sledećoj inkarnaciji. Dobra upotreba viših okultnih moći nakon četiri inkarnacije postavlja čoveka na peti nivo svesti.

Više vrste okultnih moći potiču od nekih tantričkih vežbi (tu se ne misli samo na korišćenje seksualne energije) ili ponavljanja određenih mantri. (U tantričkoj i kundalini jogi postoji sistem tehnika i mantri nazvanih Saundariya Lahari,

koje pravilnom upotrebom dovode do razvijanja nekih ili svih 108 jogičkih moći ili sidija. U vezi s tim su i magijske moći, koje se razvijaju korišćenjem nekih zapadnih magijskih sistema i rituala.) U više okultne moći spadaju levitacija, dematerijalizacija i materijalizacija itd.

Za niže vrste okultnih moći nisu potrebne nikakve tantričke, niti bilo kakve druge vežbe. One se prenose preko sanskara ili impresija iz prošlih života, zaslugama.

Ako je neko činio određena dobra dela mnogo puta u prošlosti, naredna inkarnacija

može da mu donese niže okultne moći bez napornih vežbi. Takve su, recimo, vidovitost, slušanje na daljinu, isceliteljstvo, stvaranje slatkih ukusa ili novca naizgled niotkuda itd. Sve takve sposobnosti predstavljaju nižu, odnosno inferiornu vrstu okultnih moći.

U koliko neko upotrebi nižu vrstu okultnih moći u dobre svrhe, stiče višu vrstu okultnih moći u svom sledećem životu bez podvrgavanja bilo kakvim vežbama.

Čuda koja čine Spasitelji i Savršeni Učitelji imaju iza sebe božanski povod i mogu da budu voljna ili nevoljna. Voljna su ona koje oni čine sa namerom, kroz ispoljavanje i snagu svoje Volje, a nevoljna se ostvaruju posredstvom one uvek aktivne sile koja okružuje ova uzvišena bića. U nevoljnom tipu čuda, Spasitelj ili Savršeni Učitelj nije svestan dešavanja čuda kojima je on sam izvor i osnovni uzrok. Pri svemu tome, i voljna i nevoljna čuda Savršenih uvek su usmerena ka duhovnom buđenju sveta.

Postavlja se pitanje zašto Spasitelji i Savršeni Učitelji čine čuda? Meher Baba daje vrlo jasan i efektan odgovor:

„Veoma svetovni ljudi su duhovno otupeli i njima su ponekad potrebna čuda da spasu sebe, ili druge potpuno nevine ljude, od posledica te neosetljivosti. Sledeće poređenje pokazuje na šta se time misli.

Pretpostavimo da dete drži vrapca u ruci, i to tako nepažljivo da samo što ga nije zadavilo. Da bismo spasili vrapcu život, ne bi bilo preporučljivo da se detetu iz ruke otima ptica, zato što bi dete tada verovatno još više stisnulo vrapca i tako ga

ubilo. Ali, ako bi se detetu ponudio novčić, ono bi gotovo sigurno opustilo svoj stisak i tako bi oslobodilo vrapca. Tako dete biva sprečeno da ubije pticu iz pukog neznanja o onome što čini. (Ovde Meher Baba sjajno koristi simbol ptice da bi

predstavio položaj ljudske duše.) Čuda Savršenog Učitelja čine istu stvar: ona sprečavaju ljude da čine štetu sebi i drugima iz pukog neznanja o duhovnim vrednostima.

Ako odredimo da zlato predstavlja čudo, jogi nižih nivoa zasenjuje svetovne ljude mašući tim zlatom pred njihovim očima tako da se oni zapanje njegovim podvigom. Ako se predaju takvom jogiju, oni će na kraju pretrpeti surovo razočarenje. Međutim, kada Spasitelj ili Savršeni Učitelj maše tim zlatom pred očima svatovnih ljudi, on koristi jedan oblik Maye (Iluzije) da bi ih odvratio od drugog oblika Maye koji ih sputava u većoj meri, i tako ih dovodi do Staze koja vodi njihovoj istinskoj sudbini, Samorealizaciji.

Uzmimo još jedan primer i zamislimo čoveka sa monohromatskim viđenjem za koga je svet, na primer, plav. Njegove oči funkcionišu kao plave naočare, tako da, kada pogleda kroz njih, njemu sve izgleda plavo. Spiritualno govoreći, svet je iluzija, pa stoga nema nikakvu boju. On je bezbojan. Jogi koji se razmeće svojim čudesnim moćima samo zamenjuje čovekove plave „naočare“ zelenim ili crvenim, pa čovek sve vidi zeleno ili crveno. Njegove neznalačke oči, naviknute da svet vidi plavo, zbunjuje ova iznenadna promena u zeleno ili crveno i odražava se očiglednom velikom verom u tog jogija.

Savršeni Učitelj, koji zna da ni plava, ni crvena, ni zelena nisu stvarne boje, već da je sve bezbojno (tj. ništa), ne gubi vreme u menjanju „naočara“ i time omogućava čoveku da vidi svet onakvim kakav on zaista jeste: bezbojan, odnosno kao ništa. Jogi i učitelji koji nisu savršeni samo zamenjuju jednu iluziju drugom. Nasuprot tome, Savršeni Učitelj trajno uklanja veo iluzije i otkriva istinu da je Kreacija imaginarna i da je samo Bog stvaran. Ovaj rad Savršenog Učitelja je spor i bolan proces, kome nedostaje živopisnost boja jogijevog spektakularnog i varljivog metoda, i zbog toga je rad Savršenog Učitelja nedokučiv.“

„Čudesne moći Savršenog Učitelja su naizgled iste kao i moći jogija četvrtog nivoa, međutim, postoji bitna razlika, a to je da su moći Savršenog Učitelja njegove sopstvene moći, jer je on ta Moć. On, jednostavno, treba samo da poželi da se nešto desi i to se dešava. „Neka bude i to bi“ odnosi se, prema sufijima, na

božansku manifestaciju moći.

Međutim, moći jogija nisu njihove sopstvene moći; oni zavise od spoljnih izvora moći da bi činili čuda. Inherentne moći Savršenih Učitelja neprekidno se prelivaju, a jogiji i poklonici nižih nivoa posuđuju od tog preobilja moći i sa njima

čine čuda.“

Ovde su potrebna neka razjašnjenja. Kada Bog postaje čovek, On postaje Spasitelj (Avatar), a kada čovek postaje Bog, on postaje Bogo-ostvaren i, ako mu je dužnost da ispuni obavezu prema čovečanstvu, on kreće na drugo i treće božansko putovanje, i postaje Savršeni Učitelj, koji ne samo da doživljava Beskrajnu Moć, Beskrajno Znanje i Beskrajno Blaženstvo, nego ih i upotrebljava za dobrobit svih bića u Univerzumu, kao jedan od njegovih vrhovnih Gospodara. I Spasitelj i Savršeni Učitelj su duhovno savršeni, jer su obojica Jedno sa Bogom, i mada i jedan i drugi imaju dužnosti prema čovečanstvu, Spasiteljeva je od posebne vrste.

Sufiji kažu da se „odnos“ sa Bogom razlikuje u slučaju Spasitelja i Savršenog Učitelja, i o njemu govore kao o nevoljnoj neminovnoj blizini kod Spasitelja, odnosno kao o voljnoj blizini kod Savršenih Učitelja.

Sufiji objašnjavaju da, kada Avatar čini čuda, Bog je onaj koji dela, a čovek je oruđe. Kod Savršenih Učitelja je obrnut slučaj: čovek je onaj koji dela, a Bog je oruđe. Čuveni događaj vezan za Proroka Muhameda, koji je bacio šaku prašine na

neprijatelja u bici kod Badra i time nagnao neprijatelja u beg, primer je Spasitelja koj čini čudo. I mada je po svemu očiglednom Muhamed kao čovek bio taj koji je bacio prašinu, u stvarnosti je Bog kao Muhamed bio taj koji je bacio prašinu, a

Muhamed kao čovek je bio taj koji je nagnao neprijatelja u beg.

Dakle, čudo kao što je ovo predstavlja primer „nevoljne neminovne blizine“.

Međutim, čuda koja čine Savršeni Učitelji ilustruju „voljnu blizinu“, za koju je dobar primer čudo koje je učinio Shamsi Tabriz – vraćanjem mrtve osobe u život. Kada je Shamsi izgovorio reči „Ustani u ime Boga“, princ nije oživeo; ali kada

je rekao „Ustani u moje ime“, princ se istog trena vratio u život. Ovde je Shamsi Tabriz kao čovek izdao naređenje, a Bog kao Shamsi Tabriz se zaodenuo svojstvom Sebe, u ovom slučaju svojstvom života, i tako vratio princa u život. U „voljnoj blizini“ je čovek onaj koji dela, a Bog je oruđe.

Meher Baba na jednostavan način objašnjava razlike Istoka i Zapada u stavovima prema čudima:

„Istok, koji već odavno zna za Savršene Učitelje i napredne duše, prihvatio je da se Bog, zbog toga što je beskonačan, ne može razumeti konačnim umom. Istok zna da je u bavljenju metafizičkim problemima ljudski intelekt, koji ima ograničen

raspon, upotrebljiv samo do određenog stupnja.“

„Istok, stoga, zna da tamo gde intelekt odustaje od hvatanja u koštac sa onim što je transcendentalno, Ljubav mora da preuzme vođstvo. Zapad pridaje značaj intelektualnom pristupu, a ono što odbija da uđe u sferu intelekta, lako može da bude nepriznato ili izloženo poruzi. Kao nusprodukt takvog zapadnjačkog stava,

možemo da navedemo krajnje pogrešnu upotrebu reči „mistik“ u savremenom američkom narečju. Vatreni religiozni entuzijazam srednjevekovne Evrope skoro je sasvim zamenjen velikim kulturnim i naučnim entuzijazmom.

Međutim, naučne doktrine imaju prohodnost do određene granice. Mada istinski naučnik zaista gleda istini u lice, Meher Baba je često tvrdio da je, uprkos velikom napretku, nauka još uvek daleko od srži materijalnog, a još dalje od spoljašnjih rubova spiritualnog. Srce mora da radi zajedno sa glavom. Može se desiti da se neki čisto fizički podvizi jogija, koji među svetom prolaze kao čuda, mogu objasniti medicinskom naukom. Ali istinska čuda, a naročito čuda Savršenih Učitelja, nedostupna su za naučna objašnjenja. Mnoga čuda koja su učinili

Spasitelji, Savršeni Učitelji i sveci sačuvana su u duhovnim legendama i klasičnim delima svih naroda i svih religija, a uvek delujuća spiritualna hijerarhija svakodnevno uvećava broj tih čuda. Činjenice postoje: Isus i ostali Savršeni su

oživljavali mrtve i ozdravljivali bolesne. No, čak i kada bi neko video kako se čudo dešava pred njegovim sopstvenim očima, i uz to bio ubeđen da je to bilo čudo, a ne prevara, on nikada ne bi mogao da pruži racionalno objašnjenje toga, jer su čuda

sasvim izvan dometa intelektualnog objašnjavanja. Ona su materija koja je duboka kao i sam život.

Bilo kako bilo, možda ovaj nedostatak i nije sasvim bez razloga, jer svet retko kada ima uvid u rad Savršenih Učitelja, pa većina njihovih dela zaista biva čuvana i bezbedno skrivena od znatiželje u grudima nekolicine bliskih prijatelja i iniciranih koji su toga bili dostojni. Po rečima čuvenog sufija: „Kada bi nekoliko kapi onoga što se nalazi pod kožom Savršenog Učitelja procurilo između njegovih usana, sva bića Neba i Zemlje zahvatila bi panika.“

Uprkos mnogim pozivanjima na čuda i uveravanjima spiritualnih učitelja, Istok je, kao i Zapad, veoma oprezan u svom odnosu prema njima. Međutim, moglo bi mu se priznati da je Istok dugotrajnim iskustvom naučio da ne poriče dela spiritualne

hijerarhije, čak i ako ne vidi način da ih prihvati ili da poveruje u njih. Jedan od prvih sufija je rekao: „Čuda su samo jedan od hiljadu koraka na putu do Boga“; a Avatar ovog ciklusa, Meher Baba, potvrđuje da najveće čudo koje Savršeni

Učitelj može da izvede jeste da učini drugog čoveka duhovno savršenim kao što je on sam.“

Pitate se, na kraju, kakav stav treba zauzeti prema njima i kakva su čuda sve moguća? Odgovor je jednostavan: po mom mišljenju, otvorenost ka svim beskrajnim mogućnostima postojanja je najbolja potvrda maksime „Apsolutno SVE je moguće“, koja, po meni, treba da bude jedan od osnovnih modela

odnosa svakog pojedinca prema stvarnosti čiji smo deo.

Za kraj, navešću jedan od najpoetičnijih odgovora koje su veliki jogini dali na pitanje šta su čuda: čuda su predivno cveće koje raste pored Staze koja vodi Bogu i kojom svi mi putujemo, znali to ili ne. Ako zastanemo, skrenemo sa Puta i

opijemo se prekrasnim mirisima koje to cveće iz božanske bašte nudi, izgubljeni smo.

Zato, stavite sebi štitnike za oči (i nos), da ne biste skretali pogled, i jurišajte na Božiju tvrđavu bez zastajkivanja i osvrtanja, jer na Sveti Cilj stižu samo oni koji su spremni svega da se odreknu, najuporniji i najistrajniji, i pre svega – neustrašivo, ludo hrabri.

Za kraj, dva objašnjenja Meher Babe o moćima i čudima:

Bog je stvorio određene zakone za univerzum. Slede ih Sunce, Mesec i zvezde i sve što diše. Ti zakoni nisu obavezujući za Bogo-Ostvarene. Ali oni ipak poštuju i primenjuju ove zakone propisane Bogom, jer su postali jedno s Bogom.

U određenom smislu, ne postoji kršenje bilo kojeg zakona. Takozvana čuda vrše se dosad nepoznatim moćima i silama, koje deluju prema sopstvenim zakonima (zakoni suptilnog sveta energije koji privremeno zamenjuju zakone materije). Učitelji često čine čuda, ali to čine strogo u duhovne svrhe. I dok to rade, oni ne odbacuju duhovne zakone univerzuma. Učitelji su iznad svih zakona. Ali čak su i njihova natprosečna postignuća prema večnom zakonu Istine.

 (Meher Baba – discourse recorded by Dr. Chakradhar Deshmukh in 1949. izvor Glow International)

Jogijske moći i duhovne moći

„U Raipuru, {1944} Baba je dao objašnjenje o moćima jogija (siddhiji) u poređenju sa duhovnim moćima:

Kroz različite joge mogu se postići neobične, okultne moći poput hodanja po vodi, razgovora s osobama koje su na daljini, postajanja imunim na zmijski otrov izgovaranjem mantri i slično. Te moći, postignute jogom, kontrolišu različite vibracije koje imaju različita dejstva. Svaki jogin kontroše jednu određenu vibraciju pomoću koje je u stanju da izvrši određene podvige nemoguće za obično ljudsko biće.

Ali posebnost ove jogijske moći je u tome što ona može da kontroliše samo jednu određenu vibraciju. Tako da jogi koji, kontrolišući određenu vibraciju, može hodati po vodi, ne može da učini ništa drugo. Isto tako, onaj ko može da poništi posledice otrova ujeda zmije, ne može da učini ništa drugo osim toga. Sve ove različite moći postignute vežbama joge fenomenalne su, a time i prolazne i nestvarne. One nemaju nikakve veze s duhovnošću ili duhovnim moćima, koje su već latentne za sve, ali se ispoljavaju samo kod nekolicine odabranih koji su spoznali Sopstvo.

Sav život zavisi o određenim suptilnim vibracijama [pran]; njihova veza je univerzalnija kroz eter [najfiniji gas]. Na primer, jogi želi da uspostavi određenu vezu s nečim što želi. Kao što postoje beskonačne raznolikosti stvari u grubom  svetu, tako postoje i beskonačne raznolikosti stvari u suptilnom carstvu. Jogi se dočepa jedne od tih stvari [moći] i stiče kontrolu nad vibracijom koja se odnosi na tu određenu stvar. Istinski duhovni pretendenti, sveci i Učitelji – ne prepuštaju se tim sitnim igrankama, jer jednom kad se postigne spoznaja Boga, sve moći dolaze mu i proizlaze iz njega. Sve je to blaženstvo koje on sam doživljava, a to blaženstvo prožima sve i proizlazi ni iz koga drugog nego iz njega samog.