NOVALIS – PROROK NOVOG DOBA

Novalis (1772-1801), rođen pod imenom Fridrih fon Hardenberg, dugo je smatran za prototip romantičarskog pesnika. Studirao je pravo, rudarstvo, prirodne nauke i bio upoznat sa filozofijom i teorijom umetnosti, što je sve našlo mesta ne samo u njegovom najpoznatijem romanu „Hajnrih iz Ofderdingena“, već i u njegovim čuvenim „Fragmentima“. Iznenadna smrt petnaestogodišnje verenice ga je duboko potresla i, uz već urođenu sklonost ezoteričnosti bića i duha mladog pesnika, potakla ga da se okrene onostranom i mističnom doživljaju stvarnosti. Žudnja da pođe u smrt za voljenom devojkom, s kojom je očigledno imao mnogo dublje prošlo-životne veze, da se s njom sjedini u beskonačnosti, neće ga napuštati, pored nove veridbe, do kraja svog kratkog zemaljskog života. Pesme „Čežnja za smrću“ i „Pesma mrtvaca“ su plod te čežnje, ali i sam kraj „Hajnriha iz Ofterdingena“, gde mu se prikazuje mrtva draga i vizija suptilnog sveta u kome obivatavaju duše umrlih. Pesnik i njegov prijatelj i biograf Ludvig Tik, još jedan poznati romantičar, zaslužan za objavljivanje tog nedovršenog romana i njegove zaostavštine, romana u kome je Novalis pokušao da dosegne „apoteozu poezije“, pisao je 1815. da je Novalis bio „najčistije i najljupkije otelovljenje uzvišenog i besmrtnog duha“, drugim rečima biće neuprljano čulnim svetom i uronjeno u više sfere. Ludvig Tik dodaje da je Novalis među novim pesnicima „ličio jedino na uzvišenog Dantea, pevajući nam kao i ovaj nedokučivu mističnu pesmu“. Tako je Novalis ušao u legendu i uticao na mnoge čuvene pesnike i pisce, francuske simboliste, Nervala, Kitsa i Poa i na sve one koji su hodili stazama „bilo gde van ovog sveta“, kako se izrazio Bodler. Novalis je ušao ne samo u nemačku književnost, nego i svetsku tradiciju fantastične kniževnosti kao pesnik koji je empirijsku stvarnost i njenu istoriju pretvorio u bajku i pesmu. Sanjalaštvo i misticizam su bitno uticali da se Novalis tumači kao „klasik nadrealizma“. Njegovo delo je spoj osećanja i hladne promišljenosti jednog filozofa, fantazije i intelekta, takav je upravo njegov roman „Hajnrih“. Osnovna misao koju je Novalis izneo još pre dva veka u „Hajnrihu“ je da moderni čovek živi u vremenu „zbunjenosti i rasparčanosti“ (Fridrih Šlegel), otuđenja od prirode – današnji fenomen gubitka smisla, zatrpanost informacijama modernih tehnologija, samim tim i fragmentiranost našeg sveta, mnoštvo paralelnih tokova i realnosti današnjeg prenaseljenog sveta – sve je to naslutio Novalis još krajem XVIII veka. Novalis svoju misiju i lek toj bolesti vidi u pomoći svome vremenu, i u prevazilaženju tog stanja izgubljenosti uspostavljanjem sveta bez dualnosti, povratku izgubljene harmonije. Novalis istoriju sveta vidi kroz tri faze: od iskonskog jedinstva duha i prirode, preko disharmonične sadašnjosti, do eshatološkog jedinstva sveukupnog života, jer harmoniju sa prirodom i Bogom čovek nije izgubio, izgubio je samo svest o njoj.

Koliko vam ovo liči na sve duhovne pravce i tradicionalne, hiljadugodišnje i današnje, na pokret Novog Doba, koji potencira povratak izgubljene ravnoteže unutar i van čoveka i prirode, klime… a koliko naredni redovi Novalisa, koji se mogu uzeti ne samo kao moto njegovog celokupnog stvaralaštva, već i vremena u kome živimo:

„Mi sanjamo o putovanjima kroz svemir; zar svemir nije u nama? Mi ne poznajemo dubine našeg duha. Unutra vodi tajanstveni put. U nama je ili nigde nije, večnost sa svojim svetovima, prošlost i budućnost.“

Novalis je čuven po pojmu „plavog cveta“, simbola romantičarske čežnje za beskrajnim daljinama vremena i prostora, koja se može smatrati nagoveštajem unutrašnje težnje za duhovnom transformacijom i samospoznajom. Duhovni put je gubitak i uranjanje u onostrano, kroz unutrašnju krizu koja pročišćava i osnažuje.

“Himne noći” su slavljenje tame nakon zalaska sunca, tame kao prodora u svet duše, snova, fantazije, slobode i beskonačnog, simbolike mraka podsvesti u kojoj se gube granice i krije beskraj i krajnje ishodište – Bog. Mnogi pesnici pre i posle Novalisa su slavili noć kao suprotnost sunčanom danu razuma, idealu stare Grčke, danu kao simbolu svega svetovnog, svakodnevice koja ubija duh. Kako reči Novalisa iz “Himni noći”: “Želim da utonem u kapljice rose…” zvuče poput još jednog zanesenjaka za beskrajnim, Viljema Blejka, koji je stvarao u isto vreme, krajem XVIII veka: “Videti svet u zrncu peska…”. Dečija nevinost i empatija koje su krasile Novalisa, bile su odlika i Viljema Blejka, kao i verovatno svakog pesničkog duha velikog srca.

Dodir ljubavi sve rastvara i biva vrhovni mistički put u “Himnama noći”, nagoveštavajući današnju sve prisutniju svest da je božanska Ljubav najuzvišenija, najdirektnija i najbrža duhovna Staza ka Bogu. Ljubav je ključ celokupne vizije stvarnosti Novalisa i razrešenje svih disharmonija sa kojima se suočavamo i zbog kojih našem svetu preti propast ili preobražaj, ali je Ljubav i u srcu svih duhovnih i mističkih Staza i religija.

“…Putem božanske Ljubavi će Novo Čovečanstvo naučiti umeće da živi u saradnji i slozi; ono će se osloboditi tiranije beživotnih oblika i aktivirati stvaralački život duhovne mudrosti; odagnaće sve iluzije i utvrdiće se u Istini; uživaće u miru i trajnoj sreći; i biće uvedeno u život Večnosti.”(“Besede” Meher Baba)

Nebeski spoj dva bića u „Hajnrihu iz Ofterdingena“ je još jedan ideal, koji se Novalisu desio i za vreme njegovog kratkog života, ideal prisutan kod mnogih umetnika, težnja i kod svakog ljudskog bića, više nesvesna, za spojem sa svojom suprotnošću i ucelovljenjem, koju je tako dobro istražio Jung.

U „Hajnrihu iz Ofterdingena“ je Novalis takođe izložio svoje shvatanje umetnosti, religije, filozofije, prirode i društva, kao sintezu svog pogleda na svet, koji je formirao pod uticajem mističara Jakoba Bemea, ali i Kanta, Fihtea, Šelinga, Getea, Šilera… u kome je kroz alegorije o Basni i Erosu, u posebno drugom nedovršenom delu, pružio viziju utopijskog idealnog sveta, svetu ideala u kome će svako biti pesnik (setite se čuvenih stihova našeg Branka Miljkovića…) Koliko je Novalis ambiciozno zamislio nezavršeni roman „Hajnrih iz Ofterdingena“, pokazuje plan drugog dela, koji nam navodi kao dodatak romanu Ludvig Tik, u kome je Novalis zamislio pravu malu enciklopediju svih mogućih ideala. Mnogi vizionari su naslućivali da ćemo uskoro kroz razvoj svesti čovečanstva ući u doba ostvarenja idealnog sveta, a mnoge religije svih podneblja imaju u sebi mitove o eshatološkom kraju istorije i dostizanju sveta ravnoteže svih suprotnosti i sukoba. Utopija je reč koja se uvek poistovećuje sa neostvarivom vizijom idealnog sveta, a vizija koju je imao Novalis se vrlo podudara sa vizijom mnogih današnjih vesnika Novog Doba. Novalis je bio samo jedan u nizu onih pre i posle njega koji su naslućivali rušenje granice svesnog i nesvesnog, svesti i sna. Kosmos i magijska utopija budućnosti su blisko povezani u njegovoj težnji da poveže sve ideale u Jedno: bajku kao vrhunac fantazije i mita, umetničko stvaranje i maštu kao put svakog čoveka ka duhovnosti…

More je kod Novalisa simbol beskraja – bezobalni Okean kao simbol beskrajnosti Apsoluta, Boga. Kosmičko, beskrajno Blaženstvo, pored beskrajne Moći i beskrajnog Znanja su tri osnovna atributa Boga. Blaženstvo je za Novalisa i mnoge pesnike romantizma blisko povezano sa kosmičkim sladostrašćem, gde se stapaju mistička ekstaza i preobražaj čulnog hedonizma u kosmički doživljaj Svepostojanja. Umetnicima, čulnim bićima, se mora oprostiti brisanje granica između nižeg i višeg, jer je za njih Idealni Čovek spoj hedoniste i mistika, spoj svih protivrečnosti dualnog sveta i osvajanje slobode bića kroz uključivanje u Jedinstvo svega što je “ljudski, više nego ljudski”. Greška koju mnogi prave – odbacivanje svesnih delova ličnosti u tamne vilajete podsvesti – romantičari su na taj način spontano izbegli.

Holografska vizija stvarnosti, spoj nauke i duhovnosti i današnja svest da se u najmanjem deliću stvarnosti, atomu, nalazi ceo Univerzum, se pronalazi u rečima iz “Hanriha iz Ofterdingena”:

„Svemir se raspada u beskonačne svetove, koje neprekidno obuhvataju sve veći svetovi. Sva čula su na kraju jedno čulo. Jedno čulo, kao jedan svet, postepeno vodi ka svim svetovima…“

I odmah iza toga opis Univerzalnog Uma:

„Samo ličnost svemira kadra je da uvidi odnos našega sveta. Teško je reći da li mi u okviru čulnih granica našega tela stvarno možemo uvećati naš svet novim svetovima, naša čula novim čulima, ili svaki priraštaj našeg saznanja, svaku novostečenu sposobnost treba računati samo kao doprinos razvitku našeg sadašnjeg svetskog čula.“

Univerzum poseduje Jednu svest i ponaša se kao Jedno biće, fizičari su to dokazali eksperimentima u kojima pobuđivanje jedne čestice na jednom kraju svemira izaziva reakciju iste takve čestice na drugom kraju svemira (princip nelokalnosti). Današnja nauka i proširenje kolektivne duhovne svesti su nam doneli shvatanje da je linearno vreme iluzija, da su prošlost i budućnost iluzorni psihološki pojmovi, iluzija ega i i da je sve beskrajni niz trenutaka Večnog Sada – još jedna velika tema današnjeg sveta i celokupnog duhovnog pokreta buđenja čovečanstva. Takođe i kroz uviđanje o postojanju beskrajnih paralelnih svetova koji postoje istovremeno, da svi naši životi (“prošli i budući”) postoje istovremeno u kvantnom svetu jedinstvenog Polja. Svako će biti pesnik i naučnik, jer će slobodno zahvatati iz obilja i beskrajnog okeana podsvesnog uma, neograničene energije i kolektivne kreativnosti. Sve granice koje smo sebi svesno i nesvesno nametali, unutrašnje i spoljašnje, koje nam je društvo nametalo, sve se briše zarad slobode ljudskog bića u viziji Novalisa i romantičara.

Kod Novalisa ćete primetiti da mu je omiljena reč Jedno – naglašavanje da će jedna univerzalna Reč koja će vratiti izgubljeno Jedinstvo sveta, biti dar unutrašnje slobode od Boga čoveku.

“Jednom, kad brojke i znamenja

ne budu ključ za sva stvorenja,

kad svak što peva, ljubi, sanja

bude imao više znanja

od svakojega učenjaka,

kad svet iz dubokog mraka

počne ko stvarni svet da hodi

prema životu i slobodi,

kad svetlost se sa senkom spari,

u pravu jasnost sviju stvari,

kada se uvidi da večna

zbivanja svetska neizrečna

u bajci i u pesmi leže –

namah će da se tad razbeže

samo od J e d n e reči tajne

prilike mrske i očajne.”

Na istoku su tu Reč koja je bila Reč Tvorca Kreacije i koja od Stvaranja odzvanja Univerzumom prepoznali kao Om ili Aum. Danas jedan veliki duhovni Učitelj najavljuje da će ta Reč ponovo u trenutku vrhunca haosa u svetu odzvanjati Kosmosom i doneti oslobođenje od unutrašnjih stega (na istoku bi to nazvali karma) svakom čoveku i biću.

Zid ka podsvesti je prvo ograničenje koje svako od nas mora srušiti na početku duhovnog Puta – upiranje svetla svesti u skrivene kutke nesvesnog. Novalis je naslutio rušenje granice svesti i podsvesti i na kolektivnom i na pojedinačnom planu:

“…Prevez što sada neumolno

preči nam unutarnji vid

raskinuće se jednom bolno,

stropoštaće se večni zid…”